ГРУПНЕ ПСИХОТЕРАПИЈЕ, САМОПОМОЋ И ПСИХОДРАМА
НАЧИН УЧЕЊА ПОЖЕЉНИХ МОДЕЛА РЕШАВАЊА КОНФЛИКАТА
Групна терапија (или социотерапија како је неки зову) настајала је у периоду после другог светског рата када се показала потреба за економичнијим психотерапијама које ће помагати у разрешавању неких не тако дубоких проблема (као нпр. психоанализа), а у основи је идеја о третману који у терапијске сврхе користи благотворне (потенцијално лековите) димензије групе. Пошто је настајала у дугом временском периоду, под бројним утицајима, од разних аутора и са различитим техникама не може се рећи ко је оснивач оваквих терапија. Чињеница је, међутим, да су сви правци групне терапије прилично слични (бар у основним поставкама) и чињеница је да је на нашим просторима најчешћи извор знања о таквом начину рада Питер Кутер (нарочито дело Упознајте себе уз помоћ групе). Сви аутори који се баве психотерапијом после шездесетих година сматрају корисним терапијски рад у групи и практикују га. Постоје две врсте групних терапија: у ужем смислу (облици деловања у психијатријским установама) и у ширем смислу (где год се за то укаже потреба и створе могућности).
Група се дефинише као скуп особа које у одређеним временским размацима долазе у додир. Чланство у групи може појединцу задовољити различите потребе (храна, склониште, сексуални партнер, заштита, друштвено признање, прихваћеност, престиж...). Динамика групе може бити усмерена ка споља (према појави, задатку, акцији) или према унутра (регулација односа међу члановима и унутар самих чланова) – терапијске групе су усмерене унутра. Основни аспекти групног терапијског рада су:
Један од основних облика групног терапијског рада је ТЕРАПИЈСКА ЗАЈЕДНИЦА – њу чини живот који је организован на специфичан начин и где су односи међу члановима (без обзира да ли су медицинско особље или пацијенти) уређени на равноправности. Подједнако се уважава мишљење сваког члана заједнице, нема хијарархије информација (само у правцу терапеут –пацијент), сви догађаји се заједнички анализирају на састанцима (два пута недељно или свакодневно), од чланова се очекује да толеришу поремећено понашање других,
носиоци терапијског поступка нису лекари ни особље већ сви чланови (на састанцима и уз дискусију). У оквиру групних терапија важно је и УЧЕЊЕ БОЛЕСНИКА ЗА ПОВРАТАК У ДРУШТВО - већина болесника се након терапијемора укључити у живот или ће се њихови поремећаји поново вратити, зато су важне технике које се примењују као што су социјално учење (пожељни облици понашања се награђују, а непожељни санкционишу док се пацијент не осамостали у адекватном функционисању) и увежбавање социјалних способности (пацијент се обучава да што једноставније и самосталније обавља поједине свакодневне активности). Још један социотерапије је ОКУПАЦИОНО-РЕКРЕАТИВНА ТЕРАПИЈА која подразумева различите радно/рекреативне активности које имају благотворан ефекат на пацијента, пошто је сваки рад системска активност а постојање система спречава хаос у коме пацијенти иначе живе. У ове се сврхе најчешће користе креативне варијанте рада: музика, сликарство, позориште, литература, уређење вртова и сл. У облике групног рада са пацијентима спада и дневна (ноћна је weekend) болница – где пацијенти долазе ујутру, а увече иду кућама (чиме је избегнута и алијенизација пацијента душевне болнице); лечење у властитој породици, смештај у друге породице или прихватилишта и рад у заштићеним радионицама такође су облици који се често примењују у групном терапијском раду (уз велико залагање мулти-дисциплинарних стручних тимова који прате функционисање пацијента).
Најпознатији облик групне терапије од средине шездесетих година (а нарочито од почетка враћања војника из Вијетнамског рата у Америку са изузетно јаким посттрауматским симптомима названим Вијетнамски синдром) су ГРУПЕ САМОПОМОЋИ. Оне су произашле из социотерапијских клубова (у које су долазили лечени пацијенти, а често и њихове породице, да размењују своја искуства и начине превазилажења проблема на које наилазе) и социјалне клиничке психологије (најбољи могући превод правог назива community psychology-комунална психологија, којој је посвећен посебан део овог рада). Основна идеја рада у групама самопомоћи је да ће људи који су имали одређен проблем и решили га на одређени начин моћи много боље да разумеју сличне проблеме других и да ће им ти други много више веровати него терапеуту који (по њима, а и реално) најчешће о појединим искуствима и проблемима има само књишко знање. У оваквим групама терапеут је присутан ретко, а и тада је ту само да усмерава и прати развој ситуације без претераног уплитања (јер код оваквих група то углавном даје само контраефекте). Успешност овог метода показују и подаци да је у периоду од 1966. до 1974. године у Америци постојало 500 оваквих група, а да је само од 1974. до 1976. забележено функционисање скоро 2000 центара за самопомоћ (према истраживању Милера и Мазаде из 1977.). Најчешће се ове групе формирају од појединаца са ратним искуствима, избеглица, родитеља који су изгубили децу, бивших наркомана и њихових породица, суицидално ризичних, а у последњих десетак година честе су и групе пацијената са ХИВ-ом, хомосексуалним тенденцијама и члановима уличних банди... Код нас су овакве групе осниване углавном за избегличку популацију, адолесценте са проблемима прилагођавања и њихове родитеље, зависнике од психоактивних супстанци (дрога, алкохол...) и за национално/социјално/економски угрожене групе. Специфичан облик је и Пастирско саветовалиште у оквиру Српске Православне Цркве које својим клијентима, осим индивидуалног саветодавног рада (који врше свештеници и стручна лица психолози и психијатри) нуди и могућност састајања и размене мишљења са другим особама које су се обратиле за помоћ Саветовалишту. Једна од најбитнијих одлика свих оваквих група је што је помоћ доступна свима јер је (скоро у 100% случајева) бесплатна и не повлачи са собом бележење у картоне, социјалне и економске последице лечења психичких поремећаја.
ПСИХОДРАМА – је специфичан облик групне психотерапије у коме је искоришћена благотворност катарзе(смањења тешкоћа и проблема простим суочавањем са њима), лековитост проживљавања искустава кроз креативни рад у групи – театарским представљањем проблема и успешност виших облика учења – имитација, учење по моделу, увиђање. Творац психодраме је Јакоб Леви Морено један од зачетника групне терапије (када чак ни тај назив није постојао) који је након првог светског рата у Бечу радио са избеглицама као млади специјализант. Ту је измислио и социометрију(коју је примењивао да би у шаторима и баракама боравиле особе које ће се слагати, да не би било конфликата којих је и онако било превише – због хране, одеће и сл.), али о томе на неком другом месту и у другој прилици. Када се тај део његовог живота завршио (тридесетих година XX века) створио је Театар спонтаности где су се ствари дешавале без сценарија, потпуно спонтано, где је публика уједно била и глумац и сценариста. Као и већина интелектуалаца тога доба и Морено је био врло учен из области науке, књижњвности, позоришта и филозофије. За позориште је говорио да му је највећа љубав после Бога, тако да је настојао да у својом психолошком и психијатријском раду укључи и аспекте театра. Осим тога, он је у дружењу и сарадњи са великим уметницима и мислиоцима свог времена (тада лоцираним у Бечу) покренуо и часопис Diamondзаједно са Францом Кафком, Оскаром Кокошком, Мартином Брубером и Максом Бродом... Ови подаци су наведени да би читаоц добио (макар малу) слику о прилично чудном путу овог аутора који је у многоме усмерио његов рад у правцу који сада познајемо. Морено је веровао у лековитост људског сусрета, акцију групе и спонтаност. Сматрао је да се све решава у односу ти-ја, најближи сарадник му је била супруга Зерка Морено Тојеман, која је и након његове смрти 1974. наставила да промовише идеје психодраме (све до своје смрти неколико година касније). Његови пријатељи су захтевали (што је и урађено) да му се на споменику напише: Овде лежи човек који је вратио смех у психијатрију, сматрам да и ово много говори о томе какав је Морено био. Када је пред притиском нациста побегао у Америку основао је Bekon санаторијум који и дан данас ради и центар је за обуку практиканата психодраме из целог света.
ОСНОВНИ ПОЈМОВИ СУ:
· психодрама – акциона метода групне психотерапије чија је основна техника замена улога: клијент (уз помоћ групе и терапеута) одиграва значајне догађаје из свог живота или садржаје снова, страхове и сл. да би доживео интензивно емоционално пражњење уз увид у значења тих садржаја и својих поступака (ментална катарза). Мото је немој да причаш – уради то.
· протагониста – особа или клијент који жели да ради на себи са циљем да стекне увиде у своја понашања, измени она која су неадекватна и нефункционална, он не мора да планира свој рад пожељно је да са радом почне зато што доживи нешто у групи што га мотивише (или натера) на дељење осећања, он у договору са директором и групом излази на сцену, склапа уговор о предмету и циљу рада (да се касније не би осећао искориштеним), а тај уговор га штити и даје референтни оквир директору (углавном терапеуту)
· директор – онај ко води групу (најчешће терапеут) који води загревање, психодрамску акцију и дељење, стално активан, стоји иза свог протагонисте, прати његове реакције, води га из сцене у сцену, води рачуна о групи, тајмингу, опсервира своје понашање и своје реакције у односу на протагонисту и групу (реакције подразумевају и вербална и невербална и експлицитна и имплицитна понашања), он води дијалоге отвара и решава конфикте, обликује простор, активира и усмерава (ако их има) звуке и слике
· група – сви чланови који су претходно прошли кроз интервју и након тога селекционисани сходно врстама и циљевима групе, група има јасно дефинисан сетинг (увек се састаје на истом месту, у исто време, поштује почетак и крај сеансе, има одређена правила и норме-групну културу)
· помоћни его – особа или више особа из групе који су изабрани од протагонисте и учествују у његовој психодрами, играју особе из његовог живота које је он претходно представио на сцени кроз сталну замену улога са протагонистом, помоћни его не импровизује (понавља само речи које је претходно изрекао протагониста), директор пази да се п.е. не занесе и да се понаша у оквиру улоге која му је намењена
· позорница или сцена – место одигравања психодраме, одређен физички простор одвојен од осталог простора (публике) на било који начин, служи искључиво за одигравање, када се оно заврши протагониста и помоћни его силазе са сцене и седају у круг са групом; код Морена је позорница имала (и има) три нивоа (као три нивоа свести), на позорници су била и светла, минимални реквизити (столице, столови, душеци, јастуци, меки штап од сунђера – за испољавање агресије и сл.) али је овакве услове тешко обезбедити па је зато јако битно да позорница буде макар физички одвојен простор (може да буде и одређени део просторије, али не ћошак)
ПСИХОДРАМСКА СЕАНСА: састоји се из три основна дела (за клијенте), а уколико се ради о едукативним-искуственим групама (терапеути на тренингу) садржи и четврти (процес), трајање сеансе је три сата који се могу распоређивати по жељи али је пожељно да прве сеансе имају дужа загревања, а краће акције и дељења осећања
· ЗАГРЕВАЊЕ – служи да се група уигра, да се кохезивност појача, спонтаност порастеи да се створи повољна емоционална клима за изражавање сопствених осећања, циљ је изазвати потенцијалног протагонисту. Постоје директивна – јасно прописана, циљана загревања која су задатаод стране директора, али постоје и спонтана – која произлазе из ланца слободних асоцијација групе која бивају онолико креативна колико су креативни чланови и директор. Загревања могу бити вербална, невербална, комбинована, а у њима може учествовати цела група, само неки (на одређени начин изабрани) чланови или могу бити различита за сваког појединог клијента. Прва загревања треба добро осмислити, а касније треба пустити да она што више зависе од врсте/циља групе, фазе развоја групе (све имају три фазе: укључивања и стварања зависности, стварања кохезије и прораде конфиката и сепарације и окренутости свету ван групе), тренутних потреба групе и процена директора. Најчешћа загревања су додавање лоптицом при чему свако треба да каже особи којој је бацио лоптицу зашто је баш њој бацио, или вођене фантазије (о месту где се особа осећала сигурно, најлепшем сну, најдражем пријатељу или омиљеној животињи (и зашто) и сл...
· АКЦИЈЕ – лични рад протагонисте, који води директор уз помоћ групе и чланова који су помоћни его. Акција увек креће од садашњости (нека скорија ситуација, сан, конфликт) а даље се усмерава у сцене из прошлости онолико далеко колико је то потребно или колико је протагониста вољан да иде (што се одреди уговором)
· ДЕЉЕЊЕ ОСЕЋАЊА – наступа по завршеној акцији, протагониста седа у круг са осталим члановима групе и прима поклоне (осећања чланова групе о ономе што су гледали, а везано за њихова лична искуства из сличних животних догађаја и ситуација). Тако протагониста схвата да није сам и да други имају сличне проблеме, добија директну повратну информацију (често и критику) уз неке од могућих решења која ће му помоћи да пронађе своја. Директор не дозвољава да се преузимају готова туђа решења без личне прораде.
· ПРОЦЕС – овај део потоји само у едукативним групама и служи пре свега директору, у њему се разрађују поступци и технике које је директор примењивао и анализирају контратрансферне реакције, осећања која су стизала од њега или била њему упућена. Чланови групе дају својесавете и алтернативе које могу унапредити постојећи процес
ПРИНЦИПИ ПСИХОДРАМСКОГ РАДА:
- користи акцију пре него препричавање
- директно се обраћај људима пре него да причаш са њима
- направи апстрактну ситуацију конкретном (у једној или више сцена)
- омогући аутентични сусрет кад год је то могуће
- охрабри чланове групе да говоре о својим жељама, потребама, страховима
- потенцирај да реченице почињу са ЈА желим,хоћу, нећу...
- ради ситуацију из прошлости (или будућности) као да се дешава сада и овде
- вреднуј одмах све потенцијале протагонисте
- уради корективно емоционално искуство протагонисти кад год је то потребно
- вежбај замену улога са члановима групе (замена значи да особа у једном тренутку игра себе, у другом особу са којом је у контакту, онда опет себе... док не увиди у чему је грешка)
- повећај ниво поштења и отворености у осећањима
- уведи, кад год је могуће, елементе хумора и разиграности
- користи симболе, метафоре и оживи их коришћењем песме, игре, ритма и покрета
- појачавај неке ситуације са циљем цтицања јаснијег увида, али обрати пажњу да протагониста то може да поднесе (прати какве одговоре даје)
♦ ♦ ♦
Све што је до сада наведено о групним психотерапијским правцима чини прилично јасним зашто се групни рад показао као најадекватнији за учење правилног разрешавања конфиката, како оних интерперсоналних (или интергрупних) – за које је најуспешнија метода, тако и оних интраперсоналних (личних, психичких, са самим собом). Ипак ће у наредним редовима бити посвећено мало пажње конфиктима уопште и разлозима за њихово успешно превазилажење у оквиру групног рада.
Конфликти се дефинишу као опажена различитост интереса или уверење да се аспирације двеју (или више) страна не могу задовољити истовремено (Дојч). Није свако испољено неслагање сукоб, постоје она која никада не доведу до сукоба јер особа користи три основна механизма која сукоб превазилазе: 1) размена мишљења, логике, интелектуалних вештина (уважавање туђих аргументованих ставова); 2) ћутање је начин да нека тема престане да буде тема и самим тим извор несугласица (уколико једна од страна не покаже заинтересованост, не храни тему доказивањем супротног та тема врменом нестаје из динамике односа) и
3) отворено изражавање да неслагање постоји те да би даље бављење том темом довело до сукоба (бира се да се одређене теме не дотичу што је нпр. услов заједничког живота или дружења, а може бити и резултат прећитних споразума). Највећи број неслагања, ипак, на дуже стазе доводи до конфликта. Конфликт у основи има позитивну страну јер може довести до новог, бољег и адекватнијег устројства међуљудских односа (неки га чак сматрају и условом напретка и развоја – чак и личног, интрапсихичког).
Тек када конфликт узме маха појављује се његова разарајућа страна. Начин мишљења и виђења ситуације у конфликту подлеже искривљењима, ова искривљења се називају уоквирено мишљење (особе у конфликту погрешно опажају једни друге, туђе циљеве/хтења, па и сам узрок сукоба). Све што се чује уклапа се у оквир који је створен на погрешној перцепцији (јер информације пролазе филтер претходног искуства), под притиском овога свака нова информација само учвршћује стечену слику и конфликт се продубљује. За овакво мишљење карактеристично је да се понашање друге особе тумачи диспозиционо (друга особа је по природи таква) док се сопствено понашање тумачи ситуационо (ја тако морам, принуђен сам). У конфликту могу бити особе чији су интереси различити (то је најчешћи случај), али до сукоба може доћи и ако су интереси исти за обе (или све) стране али их може остварити само једна страна. Основни процес који се дешава у конфликту је ескалација – сукоб обично почиње од неизговорених незадовољстава, нелагодности у присуству одређене особе (фаза загревања); на овакву подлогу каче се догађаји (краткотрајне опаске које повређују другу страну и дају основ за контраударац) ове догађаје свака страна тумачи у складу са својим потребама (фаза догађаја) затим следи бурно и све бурније ширење конфликта на све елементе живота (фаза горења). Овај процес (ескалација конфликта) може се описати као тобоган (што је спуштање отишло даље теже је вратити се на почетак) или као вир (почиње из једне тачке али се спирално шири све више и више – мишљење бива све фиксираније, конфликт се генерализује на многе аспекте живота, заокупља мишљење и укључује све више особа). Особе које се укључују у конфликт називају се савезници конфликта, они стварају гроздове подршке, а гроздови су све већи што је конфликт дуготрајнији. Ове особе често представљају покретачку снагу конфликта када заинтересоване стране постају заморене и када би конфликт могао бити завршен и помирење постигнуто. На нивоу највеће ескалације особа је спремна да губи и десетоструко више од противника само да види да и он губи...
Реакције у конфликтној ситуацији највише зависе од два фактора: процене вредности извора конфликта (циља, жеље, ствари, особе...) и процене вредности особе са којом се долази у сукоб. Уколико је извор мало, а особа пуно вредна – конфликт се избегава, особа се повлачи, одустаје од својих циљева. Ако је извор вреднији од особе са којом се сукоби онда се сукоб заоштрава (игра се на победу). Ако су вредни и особа и извор (што је најчешћи случај) особа је и у конфликту са другом особом и са самом собом и (што је већи интрапсихички конфликт) то се више продубљује основни конфликт. Важну улогу у разрешавању конфликата има посредник особа која је у конфликту неутрална и (што је још битније) коју особе у сукобу доживљавају као неутралну. Она може утицати на конфликт објективним погледом (неискривљеним) на обе (или све) стране и довести их до увида у неадекватне поступке.
Улови адекватног разрешавања конфликата: изоштрити своје виђење ситуације и друге особе (открити – самоувидом или вођеним увидом – искривљења), уважити ставове/аргументе/ разлоге друге особе, прихватити различитост, избегавати ТИ реченице (које се доживљавају као напад), користити ЈА реченице (које се везују за потребе), показати (макар речима) разумевање за другу страну, покушати објаснити ситуацију ситуационо а не диспозиционо, јасно изразити своје жеље и хтења (не очекивати да се она подразумевају), признати другоме (реалне) заслуге за неке обичне/животне ствари, отворено разговарати о сукобу (при томе избегавати повишен тон, осећај напетости/беса и сл. – причати као да се ради о неком другом),
пуштати другу страну да каже шта има (прекидање доводи до акумулације беса који резултира још жешћим нападом, а оно што особа која прекида каже у прекиду се углавном не чује јер особа која је прекинута размишља о ономе што је хтела да каже), тражити решење за конфликт када је у фази догађаја или када је дошло до замора противника (у тим ситуацијама никако не реаговати на пецкања особе која је –уморна од конфликта- ипак заинтересована да се њен замор не види –јер га доживљава као могућ узрок пораза), бити спреман за давање извињења без очекивања да ће се добити реципрочно извињење друге стране (овакво извињење – без повратног извињења – назива се аутентично извињење), бити спреман да се опрости другој страни и да се оно што је опроштено не користити као кредит за будуће конфликте... Ово су углавном све препоруке које дају стручњаци за НЕНАСИЛНУ КОМУНИКАЦИЈУ који се највише баве конфликтима и њиховим разрешавањем.
Где је улога групних психотерапија у учењу горе наведених услова адекватног разрешавања конфликата? Особа у групи има много више очију које је гледају са стране од којих добија увид у целокупну слику (не базира се само на слику из свог угла), у групи је везана за особе које јој се супротстављају и окружење је заштићено тако да мора да прихвати различите људе, њихове ставове, вредности и сл. и да научи избегавање деструктивних конфликата са њима... Посебно је значајно што особа у групи (нарочито емоционално отвореној каква је психотерапијска група) може на основу искустава других особа доћи до увида у сопствена искуства и реакције на њих (како личне тако и реакције других са којима се, у тим ситуацијама, сусреће).
НАЧИН УЧЕЊА ПОЖЕЉНИХ МОДЕЛА РЕШАВАЊА КОНФЛИКАТА
Групна терапија (или социотерапија како је неки зову) настајала је у периоду после другог светског рата када се показала потреба за економичнијим психотерапијама које ће помагати у разрешавању неких не тако дубоких проблема (као нпр. психоанализа), а у основи је идеја о третману који у терапијске сврхе користи благотворне (потенцијално лековите) димензије групе. Пошто је настајала у дугом временском периоду, под бројним утицајима, од разних аутора и са различитим техникама не може се рећи ко је оснивач оваквих терапија. Чињеница је, међутим, да су сви правци групне терапије прилично слични (бар у основним поставкама) и чињеница је да је на нашим просторима најчешћи извор знања о таквом начину рада Питер Кутер (нарочито дело Упознајте себе уз помоћ групе). Сви аутори који се баве психотерапијом после шездесетих година сматрају корисним терапијски рад у групи и практикују га. Постоје две врсте групних терапија: у ужем смислу (облици деловања у психијатријским установама) и у ширем смислу (где год се за то укаже потреба и створе могућности).
Група се дефинише као скуп особа које у одређеним временским размацима долазе у додир. Чланство у групи може појединцу задовољити различите потребе (храна, склониште, сексуални партнер, заштита, друштвено признање, прихваћеност, престиж...). Динамика групе може бити усмерена ка споља (према појави, задатку, акцији) или према унутра (регулација односа међу члановима и унутар самих чланова) – терапијске групе су усмерене унутра. Основни аспекти групног терапијског рада су:
- испољавање скривених и потиснутих осећања – емотивно набијени изрази појединих пацијената поспешују испољавање скривених и потиснутих осећања других чланова групе
- осећање припадности – осећање да се нешто дели са другим људима и да они то деле са нама
- искуство реалности – појединац је принуђен да с' временом прихвата групне стандарде и вредности
- редукција анксиозности – спознаја да и други људи имају сличне страхове, проблеме, поремећаје и да су (неки од њих) нашли начин да се са њима носе, доводе до смањивања индивидуалне напетости и осећаја кривице
- одлике идеалне породице – особа може да проживи и надокнади односе који су недостајали у примарној (породичној) групи
- прихватање властите личности и других – када пацијента прихватају други и он почиње да прихвата сам себе, а када му се (не само због тога) смањи напетост он бива спремнији даобраћа пажњу на људе око себе и да их прихвата
- сазревање личности – осећај личне и колективне одговорности утиче на развој веће зрелости сваког појединца укљученог у неки групни процес (па и терапијски)
Један од основних облика групног терапијског рада је ТЕРАПИЈСКА ЗАЈЕДНИЦА – њу чини живот који је организован на специфичан начин и где су односи међу члановима (без обзира да ли су медицинско особље или пацијенти) уређени на равноправности. Подједнако се уважава мишљење сваког члана заједнице, нема хијарархије информација (само у правцу терапеут –пацијент), сви догађаји се заједнички анализирају на састанцима (два пута недељно или свакодневно), од чланова се очекује да толеришу поремећено понашање других,
носиоци терапијског поступка нису лекари ни особље већ сви чланови (на састанцима и уз дискусију). У оквиру групних терапија важно је и УЧЕЊЕ БОЛЕСНИКА ЗА ПОВРАТАК У ДРУШТВО - већина болесника се након терапијемора укључити у живот или ће се њихови поремећаји поново вратити, зато су важне технике које се примењују као што су социјално учење (пожељни облици понашања се награђују, а непожељни санкционишу док се пацијент не осамостали у адекватном функционисању) и увежбавање социјалних способности (пацијент се обучава да што једноставније и самосталније обавља поједине свакодневне активности). Још један социотерапије је ОКУПАЦИОНО-РЕКРЕАТИВНА ТЕРАПИЈА која подразумева различите радно/рекреативне активности које имају благотворан ефекат на пацијента, пошто је сваки рад системска активност а постојање система спречава хаос у коме пацијенти иначе живе. У ове се сврхе најчешће користе креативне варијанте рада: музика, сликарство, позориште, литература, уређење вртова и сл. У облике групног рада са пацијентима спада и дневна (ноћна је weekend) болница – где пацијенти долазе ујутру, а увече иду кућама (чиме је избегнута и алијенизација пацијента душевне болнице); лечење у властитој породици, смештај у друге породице или прихватилишта и рад у заштићеним радионицама такође су облици који се често примењују у групном терапијском раду (уз велико залагање мулти-дисциплинарних стручних тимова који прате функционисање пацијента).
Најпознатији облик групне терапије од средине шездесетих година (а нарочито од почетка враћања војника из Вијетнамског рата у Америку са изузетно јаким посттрауматским симптомима названим Вијетнамски синдром) су ГРУПЕ САМОПОМОЋИ. Оне су произашле из социотерапијских клубова (у које су долазили лечени пацијенти, а често и њихове породице, да размењују своја искуства и начине превазилажења проблема на које наилазе) и социјалне клиничке психологије (најбољи могући превод правог назива community psychology-комунална психологија, којој је посвећен посебан део овог рада). Основна идеја рада у групама самопомоћи је да ће људи који су имали одређен проблем и решили га на одређени начин моћи много боље да разумеју сличне проблеме других и да ће им ти други много више веровати него терапеуту који (по њима, а и реално) најчешће о појединим искуствима и проблемима има само књишко знање. У оваквим групама терапеут је присутан ретко, а и тада је ту само да усмерава и прати развој ситуације без претераног уплитања (јер код оваквих група то углавном даје само контраефекте). Успешност овог метода показују и подаци да је у периоду од 1966. до 1974. године у Америци постојало 500 оваквих група, а да је само од 1974. до 1976. забележено функционисање скоро 2000 центара за самопомоћ (према истраживању Милера и Мазаде из 1977.). Најчешће се ове групе формирају од појединаца са ратним искуствима, избеглица, родитеља који су изгубили децу, бивших наркомана и њихових породица, суицидално ризичних, а у последњих десетак година честе су и групе пацијената са ХИВ-ом, хомосексуалним тенденцијама и члановима уличних банди... Код нас су овакве групе осниване углавном за избегличку популацију, адолесценте са проблемима прилагођавања и њихове родитеље, зависнике од психоактивних супстанци (дрога, алкохол...) и за национално/социјално/економски угрожене групе. Специфичан облик је и Пастирско саветовалиште у оквиру Српске Православне Цркве које својим клијентима, осим индивидуалног саветодавног рада (који врше свештеници и стручна лица психолози и психијатри) нуди и могућност састајања и размене мишљења са другим особама које су се обратиле за помоћ Саветовалишту. Једна од најбитнијих одлика свих оваквих група је што је помоћ доступна свима јер је (скоро у 100% случајева) бесплатна и не повлачи са собом бележење у картоне, социјалне и економске последице лечења психичких поремећаја.
ПСИХОДРАМА – је специфичан облик групне психотерапије у коме је искоришћена благотворност катарзе(смањења тешкоћа и проблема простим суочавањем са њима), лековитост проживљавања искустава кроз креативни рад у групи – театарским представљањем проблема и успешност виших облика учења – имитација, учење по моделу, увиђање. Творац психодраме је Јакоб Леви Морено један од зачетника групне терапије (када чак ни тај назив није постојао) који је након првог светског рата у Бечу радио са избеглицама као млади специјализант. Ту је измислио и социометрију(коју је примењивао да би у шаторима и баракама боравиле особе које ће се слагати, да не би било конфликата којих је и онако било превише – због хране, одеће и сл.), али о томе на неком другом месту и у другој прилици. Када се тај део његовог живота завршио (тридесетих година XX века) створио је Театар спонтаности где су се ствари дешавале без сценарија, потпуно спонтано, где је публика уједно била и глумац и сценариста. Као и већина интелектуалаца тога доба и Морено је био врло учен из области науке, књижњвности, позоришта и филозофије. За позориште је говорио да му је највећа љубав после Бога, тако да је настојао да у својом психолошком и психијатријском раду укључи и аспекте театра. Осим тога, он је у дружењу и сарадњи са великим уметницима и мислиоцима свог времена (тада лоцираним у Бечу) покренуо и часопис Diamondзаједно са Францом Кафком, Оскаром Кокошком, Мартином Брубером и Максом Бродом... Ови подаци су наведени да би читаоц добио (макар малу) слику о прилично чудном путу овог аутора који је у многоме усмерио његов рад у правцу који сада познајемо. Морено је веровао у лековитост људског сусрета, акцију групе и спонтаност. Сматрао је да се све решава у односу ти-ја, најближи сарадник му је била супруга Зерка Морено Тојеман, која је и након његове смрти 1974. наставила да промовише идеје психодраме (све до своје смрти неколико година касније). Његови пријатељи су захтевали (што је и урађено) да му се на споменику напише: Овде лежи човек који је вратио смех у психијатрију, сматрам да и ово много говори о томе какав је Морено био. Када је пред притиском нациста побегао у Америку основао је Bekon санаторијум који и дан данас ради и центар је за обуку практиканата психодраме из целог света.
ОСНОВНИ ПОЈМОВИ СУ:
· психодрама – акциона метода групне психотерапије чија је основна техника замена улога: клијент (уз помоћ групе и терапеута) одиграва значајне догађаје из свог живота или садржаје снова, страхове и сл. да би доживео интензивно емоционално пражњење уз увид у значења тих садржаја и својих поступака (ментална катарза). Мото је немој да причаш – уради то.
· протагониста – особа или клијент који жели да ради на себи са циљем да стекне увиде у своја понашања, измени она која су неадекватна и нефункционална, он не мора да планира свој рад пожељно је да са радом почне зато што доживи нешто у групи што га мотивише (или натера) на дељење осећања, он у договору са директором и групом излази на сцену, склапа уговор о предмету и циљу рада (да се касније не би осећао искориштеним), а тај уговор га штити и даје референтни оквир директору (углавном терапеуту)
· директор – онај ко води групу (најчешће терапеут) који води загревање, психодрамску акцију и дељење, стално активан, стоји иза свог протагонисте, прати његове реакције, води га из сцене у сцену, води рачуна о групи, тајмингу, опсервира своје понашање и своје реакције у односу на протагонисту и групу (реакције подразумевају и вербална и невербална и експлицитна и имплицитна понашања), он води дијалоге отвара и решава конфикте, обликује простор, активира и усмерава (ако их има) звуке и слике
· група – сви чланови који су претходно прошли кроз интервју и након тога селекционисани сходно врстама и циљевима групе, група има јасно дефинисан сетинг (увек се састаје на истом месту, у исто време, поштује почетак и крај сеансе, има одређена правила и норме-групну културу)
· помоћни его – особа или више особа из групе који су изабрани од протагонисте и учествују у његовој психодрами, играју особе из његовог живота које је он претходно представио на сцени кроз сталну замену улога са протагонистом, помоћни его не импровизује (понавља само речи које је претходно изрекао протагониста), директор пази да се п.е. не занесе и да се понаша у оквиру улоге која му је намењена
· позорница или сцена – место одигравања психодраме, одређен физички простор одвојен од осталог простора (публике) на било који начин, служи искључиво за одигравање, када се оно заврши протагониста и помоћни его силазе са сцене и седају у круг са групом; код Морена је позорница имала (и има) три нивоа (као три нивоа свести), на позорници су била и светла, минимални реквизити (столице, столови, душеци, јастуци, меки штап од сунђера – за испољавање агресије и сл.) али је овакве услове тешко обезбедити па је зато јако битно да позорница буде макар физички одвојен простор (може да буде и одређени део просторије, али не ћошак)
ПСИХОДРАМСКА СЕАНСА: састоји се из три основна дела (за клијенте), а уколико се ради о едукативним-искуственим групама (терапеути на тренингу) садржи и четврти (процес), трајање сеансе је три сата који се могу распоређивати по жељи али је пожељно да прве сеансе имају дужа загревања, а краће акције и дељења осећања
· ЗАГРЕВАЊЕ – служи да се група уигра, да се кохезивност појача, спонтаност порастеи да се створи повољна емоционална клима за изражавање сопствених осећања, циљ је изазвати потенцијалног протагонисту. Постоје директивна – јасно прописана, циљана загревања која су задатаод стране директора, али постоје и спонтана – која произлазе из ланца слободних асоцијација групе која бивају онолико креативна колико су креативни чланови и директор. Загревања могу бити вербална, невербална, комбинована, а у њима може учествовати цела група, само неки (на одређени начин изабрани) чланови или могу бити различита за сваког појединог клијента. Прва загревања треба добро осмислити, а касније треба пустити да она што више зависе од врсте/циља групе, фазе развоја групе (све имају три фазе: укључивања и стварања зависности, стварања кохезије и прораде конфиката и сепарације и окренутости свету ван групе), тренутних потреба групе и процена директора. Најчешћа загревања су додавање лоптицом при чему свако треба да каже особи којој је бацио лоптицу зашто је баш њој бацио, или вођене фантазије (о месту где се особа осећала сигурно, најлепшем сну, најдражем пријатељу или омиљеној животињи (и зашто) и сл...
· АКЦИЈЕ – лични рад протагонисте, који води директор уз помоћ групе и чланова који су помоћни его. Акција увек креће од садашњости (нека скорија ситуација, сан, конфликт) а даље се усмерава у сцене из прошлости онолико далеко колико је то потребно или колико је протагониста вољан да иде (што се одреди уговором)
· ДЕЉЕЊЕ ОСЕЋАЊА – наступа по завршеној акцији, протагониста седа у круг са осталим члановима групе и прима поклоне (осећања чланова групе о ономе што су гледали, а везано за њихова лична искуства из сличних животних догађаја и ситуација). Тако протагониста схвата да није сам и да други имају сличне проблеме, добија директну повратну информацију (често и критику) уз неке од могућих решења која ће му помоћи да пронађе своја. Директор не дозвољава да се преузимају готова туђа решења без личне прораде.
· ПРОЦЕС – овај део потоји само у едукативним групама и служи пре свега директору, у њему се разрађују поступци и технике које је директор примењивао и анализирају контратрансферне реакције, осећања која су стизала од њега или била њему упућена. Чланови групе дају својесавете и алтернативе које могу унапредити постојећи процес
ПРИНЦИПИ ПСИХОДРАМСКОГ РАДА:
- користи акцију пре него препричавање
- директно се обраћај људима пре него да причаш са њима
- направи апстрактну ситуацију конкретном (у једној или више сцена)
- омогући аутентични сусрет кад год је то могуће
- охрабри чланове групе да говоре о својим жељама, потребама, страховима
- потенцирај да реченице почињу са ЈА желим,хоћу, нећу...
- ради ситуацију из прошлости (или будућности) као да се дешава сада и овде
- вреднуј одмах све потенцијале протагонисте
- уради корективно емоционално искуство протагонисти кад год је то потребно
- вежбај замену улога са члановима групе (замена значи да особа у једном тренутку игра себе, у другом особу са којом је у контакту, онда опет себе... док не увиди у чему је грешка)
- повећај ниво поштења и отворености у осећањима
- уведи, кад год је могуће, елементе хумора и разиграности
- користи симболе, метафоре и оживи их коришћењем песме, игре, ритма и покрета
- појачавај неке ситуације са циљем цтицања јаснијег увида, али обрати пажњу да протагониста то може да поднесе (прати какве одговоре даје)
♦ ♦ ♦
Све што је до сада наведено о групним психотерапијским правцима чини прилично јасним зашто се групни рад показао као најадекватнији за учење правилног разрешавања конфиката, како оних интерперсоналних (или интергрупних) – за које је најуспешнија метода, тако и оних интраперсоналних (личних, психичких, са самим собом). Ипак ће у наредним редовима бити посвећено мало пажње конфиктима уопште и разлозима за њихово успешно превазилажење у оквиру групног рада.
Конфликти се дефинишу као опажена различитост интереса или уверење да се аспирације двеју (или више) страна не могу задовољити истовремено (Дојч). Није свако испољено неслагање сукоб, постоје она која никада не доведу до сукоба јер особа користи три основна механизма која сукоб превазилазе: 1) размена мишљења, логике, интелектуалних вештина (уважавање туђих аргументованих ставова); 2) ћутање је начин да нека тема престане да буде тема и самим тим извор несугласица (уколико једна од страна не покаже заинтересованост, не храни тему доказивањем супротног та тема врменом нестаје из динамике односа) и
3) отворено изражавање да неслагање постоји те да би даље бављење том темом довело до сукоба (бира се да се одређене теме не дотичу што је нпр. услов заједничког живота или дружења, а може бити и резултат прећитних споразума). Највећи број неслагања, ипак, на дуже стазе доводи до конфликта. Конфликт у основи има позитивну страну јер може довести до новог, бољег и адекватнијег устројства међуљудских односа (неки га чак сматрају и условом напретка и развоја – чак и личног, интрапсихичког).
Тек када конфликт узме маха појављује се његова разарајућа страна. Начин мишљења и виђења ситуације у конфликту подлеже искривљењима, ова искривљења се називају уоквирено мишљење (особе у конфликту погрешно опажају једни друге, туђе циљеве/хтења, па и сам узрок сукоба). Све што се чује уклапа се у оквир који је створен на погрешној перцепцији (јер информације пролазе филтер претходног искуства), под притиском овога свака нова информација само учвршћује стечену слику и конфликт се продубљује. За овакво мишљење карактеристично је да се понашање друге особе тумачи диспозиционо (друга особа је по природи таква) док се сопствено понашање тумачи ситуационо (ја тако морам, принуђен сам). У конфликту могу бити особе чији су интереси различити (то је најчешћи случај), али до сукоба може доћи и ако су интереси исти за обе (или све) стране али их може остварити само једна страна. Основни процес који се дешава у конфликту је ескалација – сукоб обично почиње од неизговорених незадовољстава, нелагодности у присуству одређене особе (фаза загревања); на овакву подлогу каче се догађаји (краткотрајне опаске које повређују другу страну и дају основ за контраударац) ове догађаје свака страна тумачи у складу са својим потребама (фаза догађаја) затим следи бурно и све бурније ширење конфликта на све елементе живота (фаза горења). Овај процес (ескалација конфликта) може се описати као тобоган (што је спуштање отишло даље теже је вратити се на почетак) или као вир (почиње из једне тачке али се спирално шири све више и више – мишљење бива све фиксираније, конфликт се генерализује на многе аспекте живота, заокупља мишљење и укључује све више особа). Особе које се укључују у конфликт називају се савезници конфликта, они стварају гроздове подршке, а гроздови су све већи што је конфликт дуготрајнији. Ове особе често представљају покретачку снагу конфликта када заинтересоване стране постају заморене и када би конфликт могао бити завршен и помирење постигнуто. На нивоу највеће ескалације особа је спремна да губи и десетоструко више од противника само да види да и он губи...
Реакције у конфликтној ситуацији највише зависе од два фактора: процене вредности извора конфликта (циља, жеље, ствари, особе...) и процене вредности особе са којом се долази у сукоб. Уколико је извор мало, а особа пуно вредна – конфликт се избегава, особа се повлачи, одустаје од својих циљева. Ако је извор вреднији од особе са којом се сукоби онда се сукоб заоштрава (игра се на победу). Ако су вредни и особа и извор (што је најчешћи случај) особа је и у конфликту са другом особом и са самом собом и (што је већи интрапсихички конфликт) то се више продубљује основни конфликт. Важну улогу у разрешавању конфликата има посредник особа која је у конфликту неутрална и (што је још битније) коју особе у сукобу доживљавају као неутралну. Она може утицати на конфликт објективним погледом (неискривљеним) на обе (или све) стране и довести их до увида у неадекватне поступке.
Улови адекватног разрешавања конфликата: изоштрити своје виђење ситуације и друге особе (открити – самоувидом или вођеним увидом – искривљења), уважити ставове/аргументе/ разлоге друге особе, прихватити различитост, избегавати ТИ реченице (које се доживљавају као напад), користити ЈА реченице (које се везују за потребе), показати (макар речима) разумевање за другу страну, покушати објаснити ситуацију ситуационо а не диспозиционо, јасно изразити своје жеље и хтења (не очекивати да се она подразумевају), признати другоме (реалне) заслуге за неке обичне/животне ствари, отворено разговарати о сукобу (при томе избегавати повишен тон, осећај напетости/беса и сл. – причати као да се ради о неком другом),
пуштати другу страну да каже шта има (прекидање доводи до акумулације беса који резултира још жешћим нападом, а оно што особа која прекида каже у прекиду се углавном не чује јер особа која је прекинута размишља о ономе што је хтела да каже), тражити решење за конфликт када је у фази догађаја или када је дошло до замора противника (у тим ситуацијама никако не реаговати на пецкања особе која је –уморна од конфликта- ипак заинтересована да се њен замор не види –јер га доживљава као могућ узрок пораза), бити спреман за давање извињења без очекивања да ће се добити реципрочно извињење друге стране (овакво извињење – без повратног извињења – назива се аутентично извињење), бити спреман да се опрости другој страни и да се оно што је опроштено не користити као кредит за будуће конфликте... Ово су углавном све препоруке које дају стручњаци за НЕНАСИЛНУ КОМУНИКАЦИЈУ који се највише баве конфликтима и њиховим разрешавањем.
Где је улога групних психотерапија у учењу горе наведених услова адекватног разрешавања конфликата? Особа у групи има много више очију које је гледају са стране од којих добија увид у целокупну слику (не базира се само на слику из свог угла), у групи је везана за особе које јој се супротстављају и окружење је заштићено тако да мора да прихвати различите људе, њихове ставове, вредности и сл. и да научи избегавање деструктивних конфликата са њима... Посебно је значајно што особа у групи (нарочито емоционално отвореној каква је психотерапијска група) може на основу искустава других особа доћи до увида у сопствена искуства и реакције на њих (како личне тако и реакције других са којима се, у тим ситуацијама, сусреће).