За све оне који нису нарочите присталице случајности а који су (може бит') читали моје друге блогове – овде ћу се бавити мање општим и крајње конкретним питањима... Питањима на која (некада и успут) тражим одговор и покушавам да нађем објашњење од када сам почео озбиљније да пратим музику (рецимо од адолесценције – шта год то значило).
У међувремену сам засвирао скоро све инструменте (онако по мало) а неке сам и савладао прилично добро... Био сам (а ко из моје генерације није) у неколико бендова, од којих је један чак нешто и оставио за собом (успркос најтежим годинама кризе), и већ дуго подржавам (организационо-логистички и првенствено људски) младе бендове који имају шта да кажу... Због свега наведеног – музика ми је једна од омиљених социјално лубрикантних тема.
У оквиру те теме ова подтема (ко, кад, како и зашто чини да одређени правци/уметници настају и нестају) обично има добар одзив (мада већина саговорника сматра да, као и у већини других ствари, претерујем)... Претеривао или не – сви сте били сведоци најновијег експеримента који је учињен са несрећном Amy Winehouse (доћи ћемо и до ње), након кога су и неке неверне Томе почеле мало да верују у моје претпоставке (будући да сам, већ на почетку, многима представио како ће се та ствар развијати).
Но, након овог прилично дугог увода, крајње је време да се стуштим на тему а остале пратеће информације ћу убацивати as we go along…
Пошто је основни циљ овог првог поста (осим да натера мене да почнем да пишем) да привуче потенцијалне заинтересоване (како за читање тако и за коментарисање) – мислим да је потпуно упутно да гађам у главу... Која би друга глава могла бити осим Краља Рокенрола (један је краљ - Elvis Presley)? Дакле – крећемо од (никада раније испричане) приче о КРАЉУ ...
Када је млади, дугокоси (по тадашњим стандардима) и замашћени превозник дошао код Sam Philips-а почетком 1954. он је (С.Ф.) већ имао прилично разрађен мали бизнис снимања и штампања реаранжираних црначких песама са црним и белим уметницима... Нешто је (Јеврејски је то мозак) говорило Сему да ће (након преусмеравања џеза Bill Halley-евом Rock Around The Clock) музика кренути у неслућеним правцима а да би заводљивост црне музике могла имати примат. Како ствари стоје – брзо се показало да је у праву. То, као и чињеница да су поменути уметници снимали код њега често и без накнаде (а најчешће за десетак долара) а да је он плоче (синглице, 45 обртаја, две песме - два хита) продавао већ сутрадан (док би их већ поподне вртели на многим локалним радијима) – учинило је да Сем не буде баш лак за одушевљавање...
Ипак, некако је до њега (урбани мит каже преко секретарице а заправо се сам Сем неколико пута клео да га је сасвим случајно преслушао) стигао снимак песме за маму поменутог масног (greaser) припадника (рекло би се) оне бело ђубре (white trash) социјалне групе... Када је, две године касније, са пуковником Tom Parker-ом успостављен нови пословни аранжман и објављен Heartbreak Hotel – ELVIS PRESLEY је постао ЗВЕЗДА а Сем Филипс полако одлазио у легенду и остао да се бакће са младим надама... Његов њух (или боље слух) је био и остао, очито, спектакуларан јер је у још неколико наврата учио прве кораке са многим (касније планетарним и вечитим) звездама.
Шта се касније десило – сведоци су сви (сем оних који су од рођења провели живот у подруму или џунгли)... Момак у црној кожи, масан и субверзиван (нарочито по тада прилично пипаве међурасне односе), који је певао уз прљаве црначке ритмове постао је кловн са зулуфима и превеликим крагнама који пева италијанске народњаке. Али, није до тога дошло НИ ПРЕКО НОЋИ НИ СЛУЧАЈНО...
Наиме, музика је вероватно најбољи преносилац сублиминалних (рецимо подсвесних) порука (по закључцима CIA-иних експерата након пројекта MCULTRA) јер омогућава да се на особу утиче и за време бављења другим интелектуалним активностима (на нивоу периферног опажања) са и/или без воље субјекта.Овога су, некако, владари били свесни и много раније па су се вишедеценијске битке у Средњем веку водиле (осим око рецепата за колаче и сликарства) око примата у музичкој продукцији... Осим тога, музика је један од највећих извозних производа у бројним државама (за нашу причу о завери најважнија је Велика Британија чији је музичка индустрија већ деценијама највећи извор прихода, веровали или не).
Због тога се најчешће не допушта случајности нити укусу публике (ма у шта вас убеђивали) да одлучују самостално о томе ко би требао бити звезда... Ако се, којим случајем, ипак деси да неко ко није планирани продукт и/или за кога се утврди (након неколико покушаја) да не може бити контролисан ПОСТАНЕ ЗВЕЗДА (а десило се много пута) – комплетна друштвена машинерија се ангажује да се тај неко уништи, дискредитује и (најчешће) чак и убије (на различите начине). Овде ћу, у засебним текстовима, обрађивати те несрећне гласноговорнике исконски људских потреба (од Mozart-a до Curt Cobain-a и назад) а сада се, након кратке дигресије, враћам Елвису·...
Све овде наведене информације су доступне јавности на бројним референтним сајтовима као и на званичним презентацијама уметника али су тако организоване (као и већина правих информација) да их је тешко организовати у целину... Због тога вас мотивишем да и сами истражите различите изворе и да евентуално дођете и до другачијих закључака од оних које сам ја извео. Не тврдим да сам у праву али сматрам да постоји велика вероватноћа да јесам
У међувремену сам засвирао скоро све инструменте (онако по мало) а неке сам и савладао прилично добро... Био сам (а ко из моје генерације није) у неколико бендова, од којих је један чак нешто и оставио за собом (успркос најтежим годинама кризе), и већ дуго подржавам (организационо-логистички и првенствено људски) младе бендове који имају шта да кажу... Због свега наведеног – музика ми је једна од омиљених социјално лубрикантних тема.
У оквиру те теме ова подтема (ко, кад, како и зашто чини да одређени правци/уметници настају и нестају) обично има добар одзив (мада већина саговорника сматра да, као и у већини других ствари, претерујем)... Претеривао или не – сви сте били сведоци најновијег експеримента који је учињен са несрећном Amy Winehouse (доћи ћемо и до ње), након кога су и неке неверне Томе почеле мало да верују у моје претпоставке (будући да сам, већ на почетку, многима представио како ће се та ствар развијати).
Но, након овог прилично дугог увода, крајње је време да се стуштим на тему а остале пратеће информације ћу убацивати as we go along…
Пошто је основни циљ овог првог поста (осим да натера мене да почнем да пишем) да привуче потенцијалне заинтересоване (како за читање тако и за коментарисање) – мислим да је потпуно упутно да гађам у главу... Која би друга глава могла бити осим Краља Рокенрола (један је краљ - Elvis Presley)? Дакле – крећемо од (никада раније испричане) приче о КРАЉУ ...
Када је млади, дугокоси (по тадашњим стандардима) и замашћени превозник дошао код Sam Philips-а почетком 1954. он је (С.Ф.) већ имао прилично разрађен мали бизнис снимања и штампања реаранжираних црначких песама са црним и белим уметницима... Нешто је (Јеврејски је то мозак) говорило Сему да ће (након преусмеравања џеза Bill Halley-евом Rock Around The Clock) музика кренути у неслућеним правцима а да би заводљивост црне музике могла имати примат. Како ствари стоје – брзо се показало да је у праву. То, као и чињеница да су поменути уметници снимали код њега често и без накнаде (а најчешће за десетак долара) а да је он плоче (синглице, 45 обртаја, две песме - два хита) продавао већ сутрадан (док би их већ поподне вртели на многим локалним радијима) – учинило је да Сем не буде баш лак за одушевљавање...
Ипак, некако је до њега (урбани мит каже преко секретарице а заправо се сам Сем неколико пута клео да га је сасвим случајно преслушао) стигао снимак песме за маму поменутог масног (greaser) припадника (рекло би се) оне бело ђубре (white trash) социјалне групе... Када је, две године касније, са пуковником Tom Parker-ом успостављен нови пословни аранжман и објављен Heartbreak Hotel – ELVIS PRESLEY је постао ЗВЕЗДА а Сем Филипс полако одлазио у легенду и остао да се бакће са младим надама... Његов њух (или боље слух) је био и остао, очито, спектакуларан јер је у још неколико наврата учио прве кораке са многим (касније планетарним и вечитим) звездама.
Шта се касније десило – сведоци су сви (сем оних који су од рођења провели живот у подруму или џунгли)... Момак у црној кожи, масан и субверзиван (нарочито по тада прилично пипаве међурасне односе), који је певао уз прљаве црначке ритмове постао је кловн са зулуфима и превеликим крагнама који пева италијанске народњаке. Али, није до тога дошло НИ ПРЕКО НОЋИ НИ СЛУЧАЈНО...
Наиме, музика је вероватно најбољи преносилац сублиминалних (рецимо подсвесних) порука (по закључцима CIA-иних експерата након пројекта MCULTRA) јер омогућава да се на особу утиче и за време бављења другим интелектуалним активностима (на нивоу периферног опажања) са и/или без воље субјекта.Овога су, некако, владари били свесни и много раније па су се вишедеценијске битке у Средњем веку водиле (осим око рецепата за колаче и сликарства) око примата у музичкој продукцији... Осим тога, музика је један од највећих извозних производа у бројним државама (за нашу причу о завери најважнија је Велика Британија чији је музичка индустрија већ деценијама највећи извор прихода, веровали или не).
Због тога се најчешће не допушта случајности нити укусу публике (ма у шта вас убеђивали) да одлучују самостално о томе ко би требао бити звезда... Ако се, којим случајем, ипак деси да неко ко није планирани продукт и/или за кога се утврди (након неколико покушаја) да не може бити контролисан ПОСТАНЕ ЗВЕЗДА (а десило се много пута) – комплетна друштвена машинерија се ангажује да се тај неко уништи, дискредитује и (најчешће) чак и убије (на различите начине). Овде ћу, у засебним текстовима, обрађивати те несрећне гласноговорнике исконски људских потреба (од Mozart-a до Curt Cobain-a и назад) а сада се, након кратке дигресије, враћам Елвису·...
Све овде наведене информације су доступне јавности на бројним референтним сајтовима као и на званичним презентацијама уметника али су тако организоване (као и већина правих информација) да их је тешко организовати у целину... Због тога вас мотивишем да и сами истражите различите изворе и да евентуално дођете и до другачијих закључака од оних које сам ја извео. Не тврдим да сам у праву али сматрам да постоји велика вероватноћа да јесам
This is your new blog post. Click here and start typing, or drag in elements from the top bar.